Откуд ја овде(н)? Како сам нашао посао и прошао кадрирање у озбиљном систему

Како сам већ пар недеља у Стоцкхолму, па се ствари помало слежу (да не кажем слегају), ред је да се мало осврнем на моју путању од аплицирања за посао, па до доласка на радно место.
Ово је један мали и индивидуални опит "хоw то" од жеље да одеш, па до почетка рада и живота у новој фирми.

Увек се више трудим да пишем о мојим личним доживљајима свега, него ли о техничким процесима како сам урадио ово или оно и онда добио ово или оно. То може човек да пронађе на нету (можда баш овде http://blog.sljaka.com/kako-naci-posao-u-svedskoj), па извол'те Гоогле Вам је пријатељ.

До сада, разлог мог нетрчања по папире и по амбасадама је невероватно једноставан: сва бирократије у Шведкој (па и она за wорк/ресиденце пермит) је подигнута на интернет, Остале активности које се тичу сучељавања са државним чимбеницима су скоро па пријатне - ако сусрет да државним апаратом уопште може бити такав, и то из више разлога:

Bude ovde to malo modernije

• cви службеници причају енглески, тако да за нас Индијанце који не говоримо шведски, сређивање папира није никаква препрека и иде доста глатко

• Љубазни су и услужни, ако нешто не знаш лепо питаш и добијеш одговор. Наравно, систем није савршен, али је макар квалитетан и лако се снаћи

• За све у Шведској постоји апарат са бројевима који извучеш и чекаш свој ред како Бог заповеда. Нема "само да питам" опције на шалтеру, пошто питаш на другом шалтеру за информације

• Сва документа се шаљу поштом и добијеш их на кућну адресу. Јако је слаба вероватноћа да ће тако нешто неко да украде - ја се још увек нисам одвикао од те стрепње, али је такав процес и не бакћу се људи крађом туђих писама

Ima i drugačijih razmišljanja, doduše...

Но, кренимо редом...

Посао - како га наћи...

Прво и основно што морате да средите када одлучите да напустите Србију и потражите нешто боље и нормалније је да направите ЦВ к'о свет. Овде нећу ићи даље, јер има море тих ствари које су писали и препоручивали људи вичнији том послу него ли што сам ја. Али, основно је да је ЦВ пре свега лепо форматиран, не предугачак, прегледан и са нормалном сликом (не нешто засечено, исечено са ФБ или са журака и осталих манифестација народног стваралаштва)  направљеној код фотографа - ово кошта око250 динара/2ЕУР/20СЕК, па је разумљиво да макар толико уложите у себе и свој напредак. И, изнад свега ЦВ мора бити ИСКРЕН, само тако ће те себи направити шансу да добијете посао. 

Конкретно, ја сам оглас за посао видео случајно, јер ми је стигао е-маил са једном српског форума да се траже сениор програмери на Орацле платформи. Није писало ни где ни шта ни колико времена, пара и чега већ.

Одем на линк, погледам оглас и видим да се уклапам по спецификацији огласа једно 98%, као да сам га ја писао за себе и спрам себе. Посао у Стоцкхолму, стално запослење. Човек из те фирме је "наш", тј из Србије, па сам га прилично гњавио са подпитањима пре самог формалног разговора преко Скyпе-а. То ми је, искрено, много олакшало цео процес

Овом приликом, ако то има неког смисла, му се много захваљујем и сада тврдим да ако имаш неког "нашег" тамо где желиш да одеш, да ти се шансе многоструко повећавају, пре свега саветодавна помоћ и мала препорука је оно што те може пружити озбиљну шансу за даље.

Након тога је ишло уходаном стазом по свим ИТ критеријумима:

• Скyпе интервју - иницијално сам разговарао са мојим будућим шефом и његовим шефом преко Скyпе (Скyпе је Србинов најбољи пријатељ).Интервју је био планиран да траје од 30 минута до 2 сата, тако да сам упао у неку средину што се тиче трајања. Све време процеса аплицирања сам стекао утисак да се сви ти људи труде да се осећаш пријатно и релаксирано. Једноставно, методе плашења и аутократије које су се углавном запатиле у корпоративних Србаља, могу да се забораве. Стварно се после пар минута осетиш релаксиран и трудиш се да даш најбоље од себе. Више се причало о неким мојим искуствима и упоште о позицији за коју аплицирам и самој фирми па прође време у лепом ИТ разговору који уме да се међ` софтверском братијом добрано отегне. Оно што ми је остало јако чудно је да ме ништа ама ништа нису питали технички - типа, како се нешто програмира, зашто ово и зашто не оно.... Једноставно. после су ми рекли да сам ја у ЦВ написао шта знам и да верују да је то истина. Опет,поверење је овде све - док га не прокоцкаш. Некако, слабо сам навикао на тако нешто али то ми је највећа импресија. У Србији доста људи без дана искуства напишу у ЦВ све што су чули да постоји од технологија, па 'ди да им верујеш који мој, видиш да немају појма о томе. А ови фини, културни, и како би једна типична балканска глава интепретирала појам поверење -наивни. 

.....Ti si mi u krviiiiiiiiiiii.....

Дакако, после овог интервјуа је стигло мејл са авионском картом и резервисаним хотелом. И ништа, правац Стоцкхолм за дан два и на дан два. Наравно, ја као сваки прави Балканац сам хтео да им напоменем да се не троше пуно и да имају WиззАир из Београда да не бацају паре, а онда са у е-маилу видео да летим Луфтхансом и да сам добио супериор собу у хотелу са плаћеном теретаном за да 2 дана док сам тамо о њиховом трошку. Ето, таман да се уверим колико смо бедни. Могао сам и рећи да ћу понети и своје сендвиче "#!@!(*@(")"!Ћ#!"=)!=#(!

• Психо тестови преко интернета - ово сам пао на стражњицу у моју кухињско трпезаријску столицу док сам у по ноћи пред пут у Стоцколм покушавао да се фокусирам на море питања - пар стотина њих, који у ситна цревца размотавају твоју интровертну и еxтровертну страну. Сада када погледам, нисам ни знао колико особина имам. Све у свему, јако обимно и лудачки професионално осмишњено. 

• Разговор уживо са ХР и анализа резултата психо теста - уз сесију од пар сати сам са фирминим ХР-ом (да не псујем: госпођом из кадровске) причао о себи и покушавао да представим себе у једном лепом издању. Наравно, анализирала је јако детаљно резултате мога теста па сам се лепо показао и био усаглашен са особинама једном ИТ човека који њима треба. Овде се једноставно човек запита на ком су они ниову у кадрирању (јес' маму му, то је тај израз који је пристојан на нашем језику - да лепо преведе регрутовање), када о сваком запосленом имају јако много податак и изузетно велику базу заинтересованих (само у Стоцколмској канцеларији седи 25 нација). Такође, решавао сам тест настављања неких чланова низова коју ми је у бунилу од неспавања и фрке трке изгледао изузетно немогућ. Али, шта ћу ако већ причаш да си упоран, нема смисла да кењаш да си уморан, то к'о у основној школи: јао професоре, па нисам баш добро научио/ла (увек ме занимало у којој су партији данас такви ликови, тако да користим ову прилику да им ј..м и оца и мајку неспособну фолирантску) и друге будалаштине, као да то некога занима. Урадим и то фино - и фала довиђења. Једноставно, супер је све то смишљено

Ću im uvalim soPstveri...

• • Разговор са мојим (испоставило се будућим) теам леад-ом и његовим леад-ом наживо. Ово је најинтересантији део аплицирања - лепо стручно са будућим колегама - мало о овом мало о оном, пар задатака из технологија на којима радим и у року од сат два се лепо испричате и они могу да донесу суд. Као што се види из приложеног, доста људи учествује у регрутовању кадрова, тако да стварно тешко неко може да исфолира да је неки велики ћаћа за неке ствари.
  • Џентлменска понуда са спецификацијом бенефита и бруто плате - одговор беше ДА колико се сећам, не толико због пара, јес' и због пара, али и због камаре бенефита које сам добио и који чине живот лепшим и лакшим
  • Сређивање папира - ово је прича коју сваки исељеник/имигрант/еxпат може да исприча на свој начин са гомилом пошалица и ситуација, али се све свело на трчање по судовима, СУП-овима, банкама за разним потврдама да нисам кажњаван, осуђиван, прокажен, анатемисан, финансијски застранио, пЦовао и вређао. Лажем, пошто сам пореклом из брдских крајева, телефоном сам звао пријатеље у поменутим институцијама и решавао папире. За визу сам аплицирао онлине, к'о да купујем на Амазону, платиш на крају баладе кредитном картицом и амин.
  • Почетак рада у новој фирми - сасвим нормално, додјеш на посао, упознаш колеге из тима и полако живот иде својим током. Наравно, има пуно да се учи и ради, али све у једном нормалном темпу.
  
  
  Генерално, мој савет је да будете искрени и оно што јесте, тако ће те посао наћи у фирми којој сте ви, баш ви потребни такви какви јесте, све остало буде прилично лабаво и танко и временом може да пређе у непријатност, тј да сте глумели да сте неко ко нисте и онда настају проблеми, да не кажем јебада.

  
  

  У ствари поента приче је да се посао не добија него се та позиција заслужује. У свакој иоле нормалној фирми ће те проћи озбиљан процес кадрирања и ако сте заиста такви какви јесте потребни њима, шансе су да се нађете око плате и услова и да почнете да радите за ту фирму. Наравно, ништа није савршено, али је овде цео тај процес квалитетан.

Ma, radim kod jednog privatnika

Оно што је мој главни закључак је, да овај систем почива на томе да нема аутократије и да се не своди на то да ти цео живот лове грешке, као код нас (комунистички репови у Србаља). Тај страх је код већине људи са нашег поднебља укорењен, па и код мене, и требаће ми доста времена да то избијем из главе и приступам послу и животу релаксирано као што овде људи раде. Чини ти се да ствари иду јако споро, али се истовремено пуно ствари деси. Чудно, али тако то иде овде.

За крај, цитираћу једног мог бившег колегу и ИТ саборца, везано за српску корпоративну културу: Плата је мала, али је зато нередовна.